Ваљево је данас, са својих 60.000 становника, један од значајних српских градова средње величине. Налази се на непуних 100 километара јужно од Београда. Градско језгро је смештено у котлини, кроз коју протиче река Колубара. Плодна и брдима заштићена долина уз реку од вајкада је пружала идеалне услове за живот на шта указују на тлу града пронађени трагови боравка људских заједница још из времена млађег каменог доба. У историјско време, од краја првог века пре нове ере, ваљевска котлина се, заједно са другим територијама данашње Србије, нашла у саставу римске империје, да би, после његове поделе крајем четвртог века, ушла у оквире источног царства. Током сеобе народа на ове византијске територије се трајно насељавају Словени и оснивају више мањих државица, склавинија, које су биле, час аутономне, час улазе у састав различитих већих држава које на Балкану настају и нестају (Бугарска, Самуилово царство македонских словена, Угарска), да би у 11. веку опет потпале под утицај Византије. У то време територија Србије је била поприште честих сукоба Византије и Угарске. Њени локални великаши су подржавајући час једну, час другу страну, тражили тренутак да се осамостале. Тај тренутак је уочио и искористио Стефан Немања крајем 12. века, постављајући темеље аутономне државе, која ће под његовим наследницима постати прво краљевство, а потом и царство. Од самих почетака у оквире те државе је улазила и шира околина данашњег града Ваљева. Из тих времена на територији самога града до данашњих дана су преостали трагови једног манастира који је датиран на крај 13. и почетак 14. века.

Споменик Јефрема Ђурђа, сахрањеног крај манастира који је у ваљевској котлини постојао у 13. веку.

Током свих ових времена у ваљевској котлини су постојала насеља, али с обзиром да су су обављана само сондажна археолошка истраживања, и то на веома малим површанама, тешко је и шта конкретније рећи о њиховом карактеру и простору који су заузимала у односу на данашње градско језгро као и о континуитету постојања и о евентуалним старим именима. Најстарији до сада познати помен Ваљева под тим именом је, на основу једног документа из Дубровачког архива, датиран у 1393 годину. О пореклу тог имена историјска наука још није рекла своју коначну реч. Постоји више народних легенди које, свака на свој начин, покушавају да дају одговор на то питање. По једној Ваљево је добило име по “ваљарицама” којих је било дуж обала Колубаре. Друга опет име Ваљево везује за добру, “ваљану”, земљу у ваљевској котлини. По трећој легенди Ваљево је своје име добило по групи уморних избеглица, који су се, бежећи пред Турцима скотрљали, “сваљали”, са околних планина у котлину. Поред народне традиције и филологија је покушала да докучи тајну порекла овог имена, али и ту има више хипотеза. По једној, реч Ваљево је настала од старе латинске речи “vallis”; долина. По другој од речи талас, “вал”, због реке која је при бујицама плавила котлину. Поред тога, неки су склони и да у имену Ваљева препознају искварени облик једне ране средњевековне тврђаве, чије су постојање, негде на Балкану, под именом “Балба”, забележили византијски историјски извори.

Међутим од свих тумачења најзаснованије у научном смислу је оно по коме реч Ваљево представља присвојни придев старог словенског имена “Ваљ”. Тиме би Ваљево означавала посед, односно својину извесног Ваља. Ова хипотеза има и своје потврде у једној од народних легенди која помиње постојање неког Ваља, који је био власник прве кафане подигнуте на територији данашњег града, као и у постојању презимена Ваљевић.

Дубровачки трговац, током 14. века дубровачки трговци су у Ваљеву продавали робу из целе Европе, а сировине купљене у ваљевском крају бродовима развозили широм Медитерана.

У време првог познатог помена имена Ваљево, 1393. године, ово насеље је било већ увелико активан трговински центар средњевековне Србије у који су долазили трговци из Дубровника и ту оснивали своје филијала, да би преко њих откупљивали различите сировине које су транспортовали даље ка западу, док су ту продавали различиту луксузну робу набављану дуж обала Медитерана. Успон Ваљева, као и успон аутономне Србије, заустављен је 1459. године када је средњевековна српска држава дефинитивно освојена од стране Турске империје. Са променом феудалног господара живот у ваљевској котлини није у потпуности замро. Истина, уместо трговачких каравана кроз Ваљево су сада пролазиле турске војне јединице на свом походу ка Угарској, чије су се границе у то време налазиле само неколико десетина километара северно од Ваљева. Ипак, иако део једне муслиманске државе у првим деценијама турске власти, Ваљево је остало претежно хришћанско насеље. Разлог за то се пре свега мора тражити у чињеници да је, због близине непријатељске Угарске, хришћанско становништво пограничних области имало извесне привилегије, како не би бежало преко границе и пружало активну војну помоћ непријатељу. Међутим, већ од друге четвртине 16. века стање почиње да се мења. После велике турске победе над Угарима, 1526. године код Мохача, муслиманска империја креће у даљи поход у Европу, померајући своје границе на север, исток и запад. Тиме Србија, а са њом и Ваљево, постаје територија дубоко у унутрашњости царства. Самим тим турска империја више није имала разлога да и даље чува оне привилегије које је локални живаљ до тада уживао. Са њиховим укидањем почиње процес исламизације. Локално становништво, или прелази у ислам, или бежи даље на север. Они који нису то учинили падају у потчињен положај.

На место одсељеног локалног становништва досељавају се муслимани из удаљенијих крајева. Истовремено, са померањем границе у Ваљеву су створени сви услови за поновни процват трговине, а тиме и за даљи развој вароши. Изванредно сликовиту представу убрзаног развоја и исламизације која га прати пружају нам турски пописи из 16. века. На самом почетку тог процеса, 1528. године у Ваљеву има укупно око 600 становника, од чега је две трећине хришћана. Само три деценије касније, 1560. године, број становника се повећао за три и по пута (око 2060), али у ствари, повећао се само број муслимана, док је број хришћана смањен, тако да је сада њихов однос 6 према 1 у корист муслимана (1528 године је у Ваљеву било 71 хришћанска и 27 муслиманских кућа, а сада је број хришћанских кућа спао на 51, док се број муслиманских попео на 293).Овај процес исламизације је настављен и у следећем веку, тако да некадашњи хришћански трг постаје права оријентална касаба. Такву слику о њему је почетком 17. века оставио и познати француски дипломата и путописац Луј жедеон, написавши да је Ваљево: “многољудно и пространо место, пријатно по великом броју вртова”. Сличну представу орјенталне насеобине је 1660. године оставио и чувени турски путописац Евлија Челебија помињући постојање десетак xамија, једног турског купатила и већег броја кућа окружених вртовима и баштама. У то време Ваљево се за два и по пута повећало у односу на стање пре сто година. Сада у њему има 870 кућа са око 5200 становника. Поред тога Челебија је забележио да се Ваљево налази у долини, да заузима обе обале реке Колубаре која га дели на два дела. На једној обали је такозвана чаршија, пословни део града, са радњама и дућанима, док се са друге стране реке налази стамбени део. По свему судећи, Ваљево се тада налазило управо на оном месту где је данас његово најуже језгро, заузимајући као и данас обе обале реке. Међутим, реално је претпоставити да је у нешто ранијем периоду, пре Челебијине посете, када је у вароши било мање домаћинстава, целокупан његов садржај био смештен само на једној обали.

План Ваљева
из 30-их година 18. века

Ваљевска тврђава у 18. веку, подигнута на месту на ком се неколико столећа раније налазио манастир

Муселимов конак, крај 18. века
бурни историјски догађаји су проузроковали да у граду старом више од 6 векова најстарија сачувана зграда буде стара једва 200 година

Као што је померање границе даље од Ваљева изазвало његов брз развој, тако ће и поновно приближавање границе, узроковано слабљењем Турске и јачањем Хабзбуршке монархује, изазвати опадање. Са Великим Бечким ратом (1683-1699.) Турска је изгубила велики део својих дотадашњих територија и њена граница према Хабзбуршком царству се опет усталила на само неколико десетина километара северно од Ваљева. Тиме су створени услови да у свим следећим ратовима Ваљево и његова околина постану поприште зараћених страна. Тако је и било. Чак, после рата, који се завршио 1719. године, Ваљево се привремено нашло унутар нових граница Аустријске царевине и поново је постало хришћанска варош, истина мања, са мање од 200 домаћинстава, али мора се водити рачуна да је овај њен развој почео скоро од нуле. Пошто је већинско турско становништво сада напустило Ваљево требало га је из почетка насељавати. У испражњено место је стигао нови живаљ. То су пре свега били Срби, како цивили, тако у војници, граничари, јер Ваљево је било погранично место са Турском, будући да се дуж планинских врхова, само пар сато хода од самог града сада протезала нова гранична линија између две стално непријатељске државе. То је свакако утицало да нови развој буде знатно спорији. Ипак, поред Срба у варош се населио и извесни број немачких породица. Војни планови сачувани из тих времена недвосмислено показују да се тадашње Ваљево простирало на обе обале Колубаре, на истом месту на ком се налази и данашње градско језго. Међутим, времена за дужи неометан развој није било довољно, будући да је већ почетком друге половине четврте деценије 18. века почео нови рат између Аустрије и Турске и на основу мира потписаног 1739. године Ваљево се поново нашло у оквирима Турске империје. Варош је опет била испражњена и почињао је њен нови развој, поново као исламске касабе. На почетку тога развоја, 1741. године, забележено је да у Ваљеву има 80 муслиманских и 11 хришћанских домаћинстава, са укупно око 550 становника. Већ четири деценије касније, 1784. године, Ваљево се повећало скоро пет пута, јер у њему тада има 400 муслиманских и 50 хришћанских кућа (око 2300 становника). Планови и описи града настали крајем тог века приказују нам насеље смештено на месту језгра данашњег града, на обе обале Колубаре, стим што је, као и данас, већи део насеља био са леве стране реке. Можемо чак препознати и делове траса појединих данашњих улица и путева који воде из града.Међутим, промене које ускоро следе довешће до нових драстичних, овај пут трајних, промена. Управо у то време настала је данас најстарија сачувана зграда у Ваљеву, Муселимов конак.Са почетком 19. века почео је и историјски процес убрзане трансформације већег дела територије Србије. Почела је Српска револуција са Првим устанком као почетном оружаном фазом. Већ 1804. године локално српско становништво је подигло побуну против турских господара и успело да ослободи велики део Србије. На тој ослобођеној територији је формирана посебна устаничка држава. Ваљево је било једно од првих насеља градског типа које је ослобођено. Тада, после скоро три и по века, оно поново постаје српски град у аутономној српској држави, али сталне борбе за очување независности и слабо развијена трговачко занатска пракса међу српским живљем онемогућили су бржи развој овога града.

Српско становништво је вековима живело углавном по селима бавећи се скоро искључиво пољопривредом, препуштајући Турцима оне привредне делатности заступљене по градовима, те није имало потребе да у већем броју насељава ослобођену варош. Зато је 1808. године забележено да у Ваљеву има само 200 кућа са око 1000 становника. Ипак, темељи данашњег хришћанског насеља су баш тада постављени. Истина, крајем 1813. године турска офанзива је успела да покори независну државу створену у Првом српском устанку и на кратко, муслимани су опет загосподарили Србијом и Ваљевом, али 1815. године је почео Други српски устанак. После само неколико месеци борби устанак је завршен преговорима кроз које је Србија добила ограничену аутономију која ће у наредним деценијама, корак по корак, бити проширивана до потпуне независности. Иако, званично, и даље у оквирима турске империје, она хришћанска варош, створена током Првог српског устанка, и даље постоји. Истина у Ваљеву је и даље било Турака, али њихов број је бивао све мањи. Тако је забележено да 1826. године у самом Ваљеву има око 150 хришћанских и једва 30 муслиманских кућа. Већина муслимана је напустила своја имања и преселила се у друге градове који су имали тврђаве, будући да су се ту осећали безбеднији. Али ни оно малобројно муслиманско становништво није дуго остало. Почетком тридесетих година, кнез Милош Обреновић је са турским државним органима постигао договор о повећању аутономије. На основу њега сви они Турци који су напустили своју имовину по Ваљеву и другим сличним местима за њу су добили правичне накнаде, док Турци који су у тим местима остали и даље да живе, обавезали су се да своју имовину продају и да се настане, или само у градовима са тврђавама, или ван Србије. Тако и Ваљево поново постаје искључиво хришћанско место. Међутим од 1815. до 1830. године одлив турског живља из града је био далеко већи него прилив новога хришћанског становништва. Малобројни хришћани који су долазили били су углавном занатлије и трговци и стога су се насељавали само у оном делу града где је била чаршија, као својеврсна привредна четврт, значи, на десној обали Колубаре. Тако су, управо у то време, на месту где се и раније налазила ваљевска чаршија, постављени темељи данашњег Тешњара, старог, сада реконструисаног и ревитализованог трговачког и занатског дела некадашњег Ваљева. Истовремено, супротна, лева обала ове реке, на којој се раније неалазио онај већи, стамбени део насеља, постаје пуста. Оне зелене површине које су окруживале муслиманске куће на левој обали, новопридошло становништво насељено са друге стране реке претвара у своје пашњаке, баште и њиве. Међутим, управо са те стране налазио се онај пространији део ваљевске котлине који је пружао веће перспективе за будући развој насеља. Управо из тих разлога је већ 1832. године кнез Милош Обреновић наредио да се са те стране подигне нова ваљевска црква. Кнез је знао да је црква центар урбаног живота у Србији и да ће убрзо око ње почети и са те стране да ничу и нове куће. Али, да тај развој новог дела Ваљева не би био стихијски кнез Милош је већ следеће 1833. године, док црква још није ни почела да се гради, послао у Ваљево инжињера који је на пустој ледини трасирао будуће улице дуж којих варош треба да се шири. Наравно, све то је дало велики подстрек даљем развоју насеља. На почетку тога процеса, 1839. године варош коју су Турци напустили, а нови становници нису дошли на њихово место, имала је 873 становника, али, само две деценије касније, пошто је ширење насеља на другу обалу узело маха, 1862. у Ваљеву је регистровано два и по пута више људи, 2150. Овакво повећање становништва је превазишло могућности које су у попуњавању простора нудиле оне 1833. године трасиране улице. Зато је 1855. године израђен нови план развоја модерног, ортогоналног Ваљева у коме се улице секу под правим углом. Он је рађен са перспективама дугорочног развоја града и зато оне улице које су тада предвиђене и данас постоје представљајући најуже градско језгро данашњег Ваљева.
Велови вековног заборава скривају податке о насељености Ваљева у првим столећима његовог постојања. Најстарији подаци о његовој насељености су датирани у 1528. годину, у време када је значај некадашњег великог средњевековног трговачког центра у великој мери опао.

План Ваљева израђен средином 19. века
на овом плану се заснива урбани распоред данашњег ширег градског центра

Ваљевска гимназија са краја 19. века
Улице и грађевине које су средином 19. века постојале само на плану, крајем века постају стварност

Владимир Кривошејев