Посматрачу, пре осталог, привлаче пажњу многи, укљештени меандри водотока који је, са изворном притоком Забавом, дуг око тридесет километара. Овде се ради, не само о атрактивним, геоморфолошким формама речне ерозије већ, поред другог, и о мањим, амбијенталним целинама са специфичним и веома вредним, пејзажним карактеристикама. Ради се и о стаништима већег броја, ретких биљних и животињских врста.
Богатство клисуре, у подземним облицима крашке ерозије, је изразито. Ни у много већим и познатијим клисурама Србије није забележен толики број пећина. Има их готово седамдесет а још увек се откривају нове.
Неке од тих пећина су импресивних димензија по величини подземних сала и дужини простирања (Дегурићка пећина). Још све нису испитане. Досадашња искуства наводе на закључак да њихова вредност није толико у пећинском накиту (који је оскудан) већ у тако великој бројности на мањем простору.
Неке од већих пећина, по својим одликама, испуњавају све услове за уређење и јавну презентацију а то би, у будућности, знатно обогатило понуду посетиоцима клисуре. То посебно вреди за оне објекте где је уочено и досадашње коришћење од људских нараштаја - палеолитске станице, античка и средњовекoвна збежишта и келије испоснице оближњег манастира.

Геолошка подлога овог предела (који је, за сада, само под делимичном заштитом), утицала је на појаву стрмих одсека, сипара, литица, јама (понора), вртача који увећавају атрактивност.
Накнадно је уочена појава више сезонских извора - потајница у најатрактивнијем делу клисуре и једне еставеле (ригоча - рикаваца).
На долинским странама са већим нагибом, постоји велика опасност од ерозије па се, на таквим локацијама, земљиште мора заштитити садњом шума као јединим, добрим начином. На оним блажим нагибима је довољно одржавати пашњаке и ливаде. Те мере ће, наиме, одржавати стабилан водоток код непожељних, екстремних падавина.
У погледу квалитета воде, Градац спада у оне реке које су у највећој мери очуване. Отуд овај водоток и има првостепену улогу у снабдевању Ваљева питком водом. Протицај воде је релативно снажан а капацитет стабилан.
Крашки терен у који је клисура Граца усечена, кроз досадашња испитивања, указује да је заправо, слив Градца знатно већи у источним и западним границама, него што би се то на површини исказивало.
Наиме, опити са бојом у високим понорима на Повлену и Маљену, умеју да покажу како се употребљена боја јавља истовремено у крашким врелима Градца и источног суседа (Бања) као и западног (Јабланица - Пакље). То сведочи о непосредним, подземним везама ових водотока.
Отуд се површина слива може узети само апроксимално те се процењује на 15 -17.000 хектара.
По томе је и проблем заштите хидрогеолошког слива Градца знатно компликованији. Он је једино могућ у оквирима заштите и суседних сливова, односно укупне површине Ваљевских планина. Ово се посебно доводи у везу са градњом викенд насеља, туристичко угоститељских објеката и уопште, привредних објеката на овом терену.
Посебан проблем чине бројне, легалне и дивље депоније којих је, само у сливу Градца, током 2000-те године, откривено преко педесет. Те депоније се упорно обнављају од месног становништва иако се стално улажу напори за њихово санирање. Напоре тек треба интензивирати и то у смислу надзора.
Стоји новоустаљени манир да се појединци или групе сеоских домаћинстава па и читава села или групе села, снабдевају пијаћом водом путем каптирања изворних врела Градца и суседних река. Тиме је битно потцењена неизбежна катастрофа засушивања површинских и подземних токова у будућности.
Сва врела се морају сачувати а у будућности, она већ каптирана ослободити. Једина, каква таква решења се налазе у „тиролским захватима" уз градњу мањих водојажа у високим, водонепропусним, зонама планина. Тако ће овај крај задржати сачувану, своју жилу куцавицу - реку Градац и остале реке уз њу.

Благодарећи географском правцу пружања клисуре, број сунчаних сати у клисури, је знатно већи него у других, сличних овој. Постоји и добра заклоњеност од неповољних ветрова те одсуство климатских екстрема - великих, температурних разлика између дана и ноћи. То чини овај предео веома погодним за рекреативне сврхе.
Присутан, шумски покривач има огроман значај у очувању пејзажних и амбијенталних вредности иако је квалитет шума слабији. То је, уосталом, посебни проблем који је и решив у догледним временима и лежи на савести стараоца. Добрих, изданачких шума је ту заиста мало а присуствују и сађене, четинарске шуме којима ту није место. У том смислу, треба да следи постепена замена четинара као и егзоша, сађењем аутохтоних лишћара по одређеном плану.
Предео је добро насељен импозантним бројем животињских врста, што подупире оцену о доброј очуваности. Постојећа сазнања о типовима станишта су довољна да укажу на потребу реинтродукције најугроженијих врста које су, данас, готово нестале - неких птица, на пример. То води ка ограничавању непожељних делатности које су узеле више маха а то су неконтролисана градња објеката свих врста, неконтролисани лов, криволов и чак, масовно присуство људи (првомајски уранак, на пример).
На овом простору се могу толерисати једино оне градње које улазе у функцију истраживања и презентације клисуре и њених природних и споменичких вредности (сакрални, етнолошки, технички или археолошки споменици и објекти). Па и то се мора чинити са деликатном мером (одрживи развој!).

Локалне традиције у смислу етнолошких вредности су веома разнолике и драгоцене а такође се налазе на удару владајућих околности. Данас је већ мало шта остало од чувених грачанских (буковских, забавичких) воденица поточара али се све оне могу, током времена, обновити и укључити у примерену туристичку понуду.
Непостојање чврсте, планске документације, представља међутим, врло крупан недостатак у сваком па и овом, озбиљном послу и тај хендикеп треба што пре, превазићи.
Први правни акт о заштити у овом пределује донет 13. 12. 1958. године од стране Завода за заштиту природе и природних реткости Н.Р. Србије (данас: Завод за заштиту природе Србије).
Тим актом је заштићен један мањи локалитет - Баћина пећина са својом колонијом слепих мишева.
Следећи акт о заштити је донет тек 1984. године, иницијативом стручњака из И.С. Петница и то на нивоу С.О. Ваљево.
То је био акт о заштити уског дела клисуре реке Градац на укупној површини од 877,6 Ха и то на потезу од сутока Забаве и Буковске реке до Великог брда, као заштитиног појаса од 196,8 Ха а затим даље и низводно, до бетонске бране у Дегурићу - ужа зона заштите од 680,8 Ха.
На иницијативу ондашњег Друштва за заштиту река „Градац" - данашњег Еколошког друштва „Градац", С.О. Ваљево је, новим актом од 1987. године, проширила заштићено подручје све до сутока Градца у Колубару (обухватајући и урбану зону водотока). При томе су изостале прецизности у погледу граница заштићеног подручја у самом приобаљу али је за конкретног стараоца, први пут неко био именован - Еколошко друштво „Градац", уз супервизију И. С. Петница.
Нешто касније, С.О. Ваљево је донела још два акта о заштити два споменика културе у том пределу. То су били стара ХЕ Де-гурић (1991) и шири простор око већ заштићеног споменика - манастира Ћелије (1992).
У првом случају, заштићен је простор од 21.12 Ха а у другом од 45.93 Ха.
Најдрагоценији, археолошки споменици овог краја, уочени тек недавно, схваћени као реални остаци велике касно античке тврђаве из 6. века (Валва) над остацима римског и средњевековног пута у клисури, још увек нису стављени под било какав облик заштите иако је јасно да ће будућа, археолошка истраживања донети резултате који не могу остати без најширих, научних одјека и установити највеће, културолошке вредности Ваљеву и целом, овом крају.
Наравно, од стараоца се очекују иницијативе у том смислу, као и до сада.

(из монографије "Река Градац", издавач ЕКОД "Градац" Ваљево 2002.)